Samopouzdanje je jedna od onih tema o kojoj se mnogo govori, a retko istinski razume. Često ga zamišljamo kao nešto što se „ima ili nema“, kao osobinu sa kojom se rađaš ili ne. U stvarnosti, samopouzdanje je odnos koji gradiš sa sobom…postepeno, kroz iskustvo, padove i ponovne pokušaje. Ne nastaje preko noći i ne zavisi od toga koliko si savršen. Zavisi od toga koliko si spreman/spremna da ostaneš uz sebe, čak i kada nije lako.
Samopouzdanje se često pogrešno povezuje sa hrabrošću, glasnoćom ili potpunom sigurnošću u sebe. Međutim, pravo samopouzdanje nije odsustvo sumnje, već sposobnost da nastaviš dalje i onda kada sumnja postoji. To je unutrašnji osećaj da možeš da se osloniš na sebe, bez obzira na ishod.
Građenje kroz akciju
Većina ljudi čeka da se „oseća spremno“ pre nego što napravi korak. Istina je da se samopouzdanje ne pojavljuje pre akcije, već se gradi kroz nju…kroz pokušaje, greške, prilagođavanja i učenje.
Samopouzdanje raste kada:
-
prestaneš da umanjuješ sebe pred drugima
-
ne odustaneš od sebe nakon neuspeha
-
prihvatiš da ne moraš svima biti po volji
-
stojiš iza svojih odluka, čak i kada nisu savršene
Važno je razumeti da samopouzdanje nije stalno stanje. Postoje dani kada se osećaš snažno i sigurno, ali i dani kada sumnjaš u sve. Razlika nije u tome da li sumnja postoji, već u tome kako se prema sebi ponašaš u tim trenucima. Da li ćeš se povući ili ćeš sebi reći:
„I ovakav/ovakva sam dovoljan/dovoljna da pokušam.“
Samopouzdanje ne dolazi iz spoljašnjih potvrda, uspeha ili tuđih mišljenja. Ono se gradi iznutra, u odnosu koji imaš sa sobom. U načinu na koji razgovaraš sa sobom, u odluci da ne digneš ruke od sebe posle greške i u spremnosti da ideš dalje, čak i kada nisi potpuno siguran/sigurna.
Samopouzdanje nije glasno. Ono je tiho, stabilno i prisutno. I upravo zbog toga je snažno.
